Kraj raspusta

Sedim neki dan na poslu i gledam kako seku ozloglašene topole da bi napravili novi parking. I po prvi put u stvari shvatam koliko sam srećna da imam ovakav pogled iz kancelarije. Šta bi mnogi dali za to, a eto, dok nisu počeli da seku drveće, nisam to znala da cenim.

A bila sam i vredna, kao da radim na normu. Prsluk koji je ispao mnogo deblji nego što sam planirala, od vunice za koju moj muž kaže da izgleda kao kad pomešaš kečap i majonez. Mustra je objavljena u časopisu Knitscene, fall/winter 05, ali se, nažalost, više ne može skinuti.

Nedavno je jedna moja drugarica postala tetka jednoj maloj Miji koja živi u Švedskoj pa me je zamolila da joj nešto naheklam ili naštrikam da ponese kad bude išla. Kako, međutim, ne znamo kad će ona ići u daleku Švedsku, pa samim tim ni kolika će beba biti, odlučila sam da naheklam pončo kod kojeg, bar mi se čini, veličina nije toliko bitna. Ako je mali, mogu doheklati još koji krug, a ako je veliki, moći će ga nositi i dogodine.

A onda sam napravila i ovu kapicu, ista mustra, može se skinuti odavde.

Imala sam još jednu narudžbinu, ovaj put od koleginice s posla, kojoj se jako dopala moja futrola za mobilni. Nisam zadovoljna kako je ispala ova zlatna trakica, konac se loše hekla, ali nadam se da će se njoj dopasti.