Još jedna torba

Svečano obećavam da je ovo poslednji deo današnje blogoreje. Završila sam novu torbu za koju se mustra može preuzeti ovde. Ja sam napravila drugačije drške i ušila sam dva (reciklirana) dugmeta kao ukras, a koristila sam Yumcovu Veru. Toliko od mene. Odoh sad da krečim stan.

Autorska prava

Sledeći napis NIJE za one koji će reći da je borba za zaštitu autorskih prava luksuz dokonih u zemlji gde mnogo fundamentalnija ljudska prava nisu zaštićena. A JESTE za one kojima je stalo. U više sam navrata i na raznim mestima govorila o tome kako srbijanski časopis koji se trenutno zove "Moja praktika - moj uspeh" (debilnost naslova neću komentarisati) bezočno krade mustre iz inostranih časopisa i sa interneta. A evo da to sada potkrepim i dokazima.

Sledeće 2 slike su iz italijanskog časopisa MANI DI FATA, No.6 giugno 2006 (br. 6, juni 2006):

A sledeća je, verovali ili ne, stranica iz Moje praktike, br. 85, za juli/avgust 2008. Čak je i fotografija s naslovne strane ukradena iz istog italijanskog časopisa, samo neću baš toliko da ih reklamiram! Obratite pažnju kako se na fotografiji s četiri torbe čak vidi donji deo slova P iz reči "speciale". Pri tom nigde u časopisu, ali ama baš nigde ne piše odakle su uzeli šeme. Pravni aspekti na stranu, pitam se, prvo, odakle im obraza da prodaju nešto tuđe, a zatim i zar misle da smo mi svi debili. Prošla su ta vremena, gospodo iz Praktike. Ako želite nešto da prodate, a vi se malo potrudite da nešto i sami napravite. Copy-Paste tehnologija možda prolazi u školama i na fakultetima na kojima ste se vi školovali, ali kod mene ne.

Još malo slika sa krova

Moja zgrada ima pravi njujorški krov. Isto je tako ravan, siv i ogoljen kao i svi oni njujorški krovovi iz filmova. Jedino se nikako ne može preskočiti na susednu zgradu. A evo šta smo ove godine uradili da ga učinimo malo humanijim, a la Endi Makdauel u Zelenom kartonu, samo malo skromnije. (Da, to na prvoj slici jeste paradajz!)

Pustinjska ruža

Ne mogu da se otmem utisku koliko beton na krovu naše zgrade liči na pustinjsko tle. Erozija je čudo.

Držač plastičnih kesa

Mada izbegavam da ih koristim kad god to mogu, vremenom ih se nakupi toliko da ne znate gde s njima, a nećete da ih bacite jer je to ekološki najgora stvar koju možete uraditi. Tu onda zgodno može doći ovaj držač, inače urađen po uputstvima koja se besplatno mogu skinuti sa Bernatovog sajta.










Sećam se kako smo se kao deca smejali komšinici koja je prala najlon kese, čak i one od mleka, sušila ih na štriku i onda ponovo koristila. Kad danas o tome razmislim, i dalje mi se naravno gadi i sama pomisao da to radim, ali priznajem da je komšinica postupala ekološki vrlo ispravno, mada, naravno iz sasvim drugih pobuda.

U planu mi je da kese počnem da recikliram kao pletivo, ali trenutno nemam vremena za to.

Vikend

Ja sam dete ravnice i, mada me planine, kao i sve Vojvođane, fasciniraju, nikad je ne bih menjala ni za pitomu Šumadiju ni za dinarski krš. Međutim, ono što mi u Vojvodini smeta, a što se ne može videti na idealizovanim pejzažima sa salašima i đermovima niti se spominje u nostalgičnim novopaorsko-autonomaškim napevima jeste da je Vojvodina puna smeća. Putevi su ovičeni iždžikljalim korovom koji ni uz najiskreniji napor mašte ne može da prođe kao poljsko cveće, po rečnim obalama nanosi plastičnih flaša, po drveću se vijore najlon kese (koje Englezi slikovito nazivaju veštičjim gaćama), a pre svakog naselja nailazite na deponiju koja toliko smrdi da vas zaboli koren nosa. Možda je tako i drugde, ne znam i, iskreno, ne zanima me. Znam da ne mora biti tako, kao što zna svako ko je iz svoje avlije izjahao malo ka zalasku sunca. Neću ovde postaviti slike tih prizora, evo umesto toga nekoliko ne baš savršenih fotografija snimljenih iz auta, s puta po toj nesretnoj ravnici.

Prvo ponovo rode, ovaj put porodično.







Žetva je u toku:




A ovako se nekad čuvalo seno, van sela, zbog mogućih požara.

4 miljea

Malo tradicionalnog heklanja. Ova 4 miljea ili kako god da se zovu nastali su u pauzama između većih projekata, dok sam odlučivala šta bih sledeće radila.

2 i po šala

Zimus sam naheklala 2 pamučna šala. Ista mustra ali u različitim smerovima. Prvi je bio crveni, da mi se slaže uz jedne somot pantalone. Međutim, mustra se uvrće po rubovima pa sam onda probala da šal iskehlam tako što će redovi ići po dužini i tako je nastao plavi šal.






Ona polovina šala iz naslova je pokušaj da iskoristim neke ostatke raznih konaca ali se ispostavilo da je šal prekratak tako da sam obustavila ceo projekat i ostavila ga da sačeka bolje dane.

Futrola za mobilni

Kupila sam novi telefon pa je bio red da dobije i novu futrolicu.

3 torbe

U poslednje vreme sam se nešto dala na heklanje torbi. Evo tri koje sam napravila tokom proteklih meseci.

Torba na roze pruge, omiljena, potpuno moj dizajn. Naravno, format je A4, da stanu knjige, mada nije baš zgodna za nešto teško. Napravila sam je od ostataka konca (uglavnom od onog rozog topića - vidi prvi post, januar 2007). Najveći problem su bile ručke pošto nisam uspela da nađem ništa čime bi ih mogla učiniti čvršćim i punijim pa je na kraju poslužio neki učkur koji nije baš odgovorajuće debljine. Cibzar sam dala da mi ušije krojačica u salonu. Razmišljam da još ušijem jedno veće ukrasno dugme (vidi 3. sliku) i doheklam vrpcu za vezivanje, ali videću, mislim da me mrzi.

Druga torba je rađena pačvork tehnikom, ne baš preterano vešto, ali mislim da se to na kraju ipak ne vidi. Konac je tanak, Koral 15. Cibzar i postavu uradila krojačica.

I treća je, mada je hronološki prva, ova retro torbica s cvetovima. Problem je dno, koje je ovde od kartona pošto mi nije pao na pamet nijedan bolji materijal. Može da se vadi tako da neće biti problema prilikom pranja.

Evo i detalja - jedan od cvetića i džepić: