Vikend

Ja sam dete ravnice i, mada me planine, kao i sve Vojvođane, fasciniraju, nikad je ne bih menjala ni za pitomu Šumadiju ni za dinarski krš. Međutim, ono što mi u Vojvodini smeta, a što se ne može videti na idealizovanim pejzažima sa salašima i đermovima niti se spominje u nostalgičnim novopaorsko-autonomaškim napevima jeste da je Vojvodina puna smeća. Putevi su ovičeni iždžikljalim korovom koji ni uz najiskreniji napor mašte ne može da prođe kao poljsko cveće, po rečnim obalama nanosi plastičnih flaša, po drveću se vijore najlon kese (koje Englezi slikovito nazivaju veštičjim gaćama), a pre svakog naselja nailazite na deponiju koja toliko smrdi da vas zaboli koren nosa. Možda je tako i drugde, ne znam i, iskreno, ne zanima me. Znam da ne mora biti tako, kao što zna svako ko je iz svoje avlije izjahao malo ka zalasku sunca. Neću ovde postaviti slike tih prizora, evo umesto toga nekoliko ne baš savršenih fotografija snimljenih iz auta, s puta po toj nesretnoj ravnici.

Prvo ponovo rode, ovaj put porodično.







Žetva je u toku:




A ovako se nekad čuvalo seno, van sela, zbog mogućih požara.